NAVRBRDA

ГНЕЗДО (из романа са досијеом)

In književnost on 03/05/2011 at 4:26 pm
Сенахид Незировић:

фронт

 

Окрутност и злостављање је досезало врхунац, настављајући шепурење на адреси наше породичне куће. Лицемерни очев рођак Шевал, запослен у СУП-у, гледао је то и стао на његову страну. Данас, чак, долази у џамију! Мунафички муслиман – бошњачина. Фуууј. Преслаб, физички, проналазих утеху у Речима Свете Књиге. Наду ми је давала могућност сабура. Давно речено како „је стрпљењем рај покривен“ код мене више није пило воде. Чаша се преливала и срџба нарастала. Мајчин савет да трпим ударце усуда и подносим као мушкарац, а не попут „сињега кукавца“, усвојих без поговора…

Очева понуда ме уздрмала. Изненадио сам се када је кући донео, на отплату, преко платне листе, много књига. Привуче ме комплет „Целокупна дела Виљема Шекспира“ у издању Београдске „Културе“, из 1964. године. Потом, превод Корана од муфесира хаџи реису-л-улеме Џемалуддин еф. Чаушевића и хафиз Мухамед еф. Панџе објављен у „Стварности“ из Загреба, 1972. На крају сам приметио још један комплетић: књиге за прву годину средње медицинске школе у Тузли. Наиме, оцу је гатара прорицала у длан и казала да се морам уписати у ту школу како бих га лечио чим дошепа у јесен живота. Ипак, ја сам показао да нећу пристати. Бесмислено је, живети надохват богатог избора школа у моме градићу, а путовати „хармоника“-бусевима ГСП9“, остварујући празне ходове. На такав начин проћердано време се никада не може надокнадити.

Баш као и ове године када су омедиле кајсије, док пишем своју тужну причу, тако ми се ужасна непријатност догодила. И то пре много времена. У исто време кушања овог слатког Аллаховог нимета. Чини ми се да сам догегао из школе у авлију. И одложио торбу са књигама, на улазне степенице од бетона. Школски мантил сам скинуо и лепо га пребацио на штрик. За сваки случај сам изуо и патике да их не оштетим приликом пентрања на дрво кајсије. Румени плодови, распукли од сунца, једноставно су вабили да их оберем. Нисам успео да одолим. У три покрета сам већ био у крошњи. Успентрах се до прве рачве и, сасвим нехотице, ослонио свом тежином на једну гранчицу. Одмах је попустила под мојом тежином. Истодобно, као да је све то посматрао иза ћошка, на дворишту се појавио он. Отац. Оптужио ме да сам намерно сломио гранчицу кајсије па га морам послушати и одмах сићи како би ме казнио. Није било избора. Силазио сам, а он је, из ограде, одломио прут кога смо звали „пишковац“. Зашто? Напросто, чим би дотакао кожу стварао би масницу или је расецао, тако да је особа од ударца морала да „пишне“ у гаће од страха и бола. Док ме је млатио прутом „пишковцем“, плакао сам. И, тада се родила побуна да му нећу никада више дозволити да подигне руку на мене!

 

 

 

КАМУФЛАЖА  ПРАШИНОМ

 
Сенахид Незировић:

23

 

Када је прашина ожеднела, без размишљања

Ограничено способне су присилно мобилисали

Течићи, дајџићи, амиџићи су отишли у муџахиде

Тамо су били склоњени јер не би опасно

Рат за опстанак, неосетно, преображен у пљачку

Свега покретног и наивног. Једино гоље

Радничка класа гинула уз песму на уснама

Верујући у јефтино летовање на Јадрану

И песник се камуфлирао прашином

На првој борбеној линији, добио пролив

Неколико пута усрао гаће и дехидрирао

Завршавајући на интензивној чак два дана

Камуфлажа прашином била је доста ефектна

Свима су користиле њене ратничке боје

Војни стратег доби Галипоље на Мајевици

Испод прашине зри тишина Зла

 

 

 

 

 

Juni na Kalemegdanu

Објавио Elis na http://kalemegdanskenoci.blogspot.com/

 

 

Ljutunac

da je filozofija sušta radost
dokaz je moje ganuće dok sam te gledao
kako podučavaš studente, zasjenjujući ih
besprijekornim filozofijskim trojstvom –
stavom, odijelom i bradom

ipak, jednom ćemo morati dolje
da se okrijepimo ljutuncima i sladimo vodom iz čatrnje
pa da se puna srca nasmijemo
sjećajući se onog poziva:
pičke, haj'te popit’ jednu s filozofima

Novčići

premećući bademe po rukama
deca se privikavaju na posedovanjebademi, vi sitni novčići prirode!od vas valjda dolazi
ono zastrašujuće poređenje
što ga upućuju očima lepih ženabademi, vi sitni novčići prirode!jednom ću, kao u detinjstvu
opet napuniti džepove vama
otkupiti ono za čim žudim
i nehajno se zaputiti na jug

ostavljajući sve svoje bolesti
nekom od suseda na čuvanje

Humosexualizam, prolog…

izvija se tvoje ime
iz mirisne sjene
čempresove

kaplje
crveno od požude
iz duše ranjenih granata

Apelant

reći ću vam iskreno
godinama nisam čuo pev slavuja
čak ni razmišljao o njemu
stvar dodatno otežava
to što jedan ovdašnji kreten
nosi nadimak – slavujvraćao sam se kući u sitni sat
i ugledao prizor zbog kojeg sve ustave
i sve zastave treba spalitiumesto u krošnji obližnje ašlame
slavuj je stajao na električnoj žicina trenutak mi se učinilo da peva
a onda sam shvatio –
ta on to sastavlja žalbu
nadležnom upravnom organu
prirode

Poslednji poziv za putnike…

čemu nestrpljivost matori
živeti u gradu i leteti airbusom
ista je stvarako ne gledaš kroz prozor
skoro da osetiti nećeš
ni uspon ni poniranje
jedina izvesnost koju ćeš prepoznati
jesu trenuci rulanja po zemljisve ovo naravno važi
pod uslovom da pilot poznaje
svoj zanat
i da baš tvom letu
nije suđenojedina je razlika
to što gradovi
nemaju crnu kutiju
___________________________________________________________________________________________________

 …nije prasak…

Prvi ljudi, kažu arheolozi, živjaše jedan bezredan i životinjski život. Svaki za se grabiše i samo najmekše voće gutaše. Samo kad bijahu napadani od koje opasnije zviri uviđašee potribu da jedno drugom pomognudu. I tako od straha skupljaše se u grupe i naučiše u vrimenu da  jedno drugog prepoznaju. Naravski,  s početka  glasovno oglašavanje ne imade neki jasan smisao ali upornim ponavljanjem artikulisaše svoje prve riči i uz pomoć posebne simbolike za svaku posebnu stvar označiše značenje. Sve stvari koje moraše dobit neko značenje dobiše ga. Takve grupe ljudi, horde, naseljavale su isti Svit ali ne diliše isti jezik, jer su riči nastajale slučajno i u različitim prilikama, kako koja. Zato ima raznih jezika koje iste stvari nazivaju raznim imenima. Ote grupe su i roditejske grupe iz kojih se razviše današnji razni narodni tipovi. Kako nisu znali skupljat zalihe hrane, niti se odjećom štitit od povreda i hladnoće, niti blagodarima vatre služit, život im je bi težak i kratak. Malo po malo naučiše, shvatiše i stekoše iskustvo, počeše se sklanjat u prirodna skloništa, pećine i uvale, pravit zalihe suhog voća i drugih namirnica. I dalje im je nevolja bila glavni učitelj pa razvijaše narav po tom nauku, što ih učini spremnim da se prilagode svemu potrebnomu.  Svako ko je ima ruke, zna mislit (Logos) i potrebnu oštrinu u duši moga si je pomoć u vezi bilo koje stvari. Mnoge stvari učiše i od životinja, od pauka mrižu plest, od galeba kuću pravit, od vrabaca i štiglica pivat, imitirajuć ih. Demokrit je mišljenja da je muzika najmlađa umjetnost, da je stigla kad su praljudi već bili naučili preživljavat zahvaljujući drugim umjetnostima i vještinama, te kao posljedica opuštanja u prvom obilju. Ciceron je smatrao, kao i Demokrit i Platon, da se ne može bit pjesnikom bez malo ludila, a praludilom se smatralo ignoriranje sveprisutne opasnosti, te da ludilo uvik nastaje u miru i tišini, kad napor i rad u borbi za opstanak ne okupljaju mozak i nerve, pa čovik ide zviždat. Gladan, jako gladan, čovik se kreće kroz prirodu i misli: valja li ovaj plod, valja li onaj plod, da li da žvaćem ovu koru ili onu travku? Svjesne da je i sam čovik pogodna hrana za mnoge zviri, misli pračovika paraleno misle i ovako – da li je ovo drvo dobra zaštia od napada sa one strane, da li je ono drvo bolja zaštita s ovu stranu? Mnoga iztraživanja i obzervacije se moraju obavljati cilo vrime u borbi za osptanak,  ko vreba u krošnji, da li ću nać rupu prije mraka, prije umora, sna? Mnogo je nepoznatih opasnosti, ko bi tu zakanta? Um pračovika, u dodatku, nije zna ni razdvojit nadprirodno od prirodnog pa se i jednog i drugog bojao na jednac. Sa obiljem i sigurnošću skloništa stigla je i svist o nevidljivo nepoznatim stvarima, a neracionalni straovi zavladaše i prevladaše racionalne. Prva etičnost nasta baš iz obzira prema nadprirodnim mogućim opasnostima i pojaviše se pojmovi grija i kazne i žrtve. S time se ni složia Epikur koji smatraše da je baš čovikovo znanje o prirodi smanjilo strah od nadprirodnog i stoga služio forsiranju etičnij obzira.  Ni danas ni jasno da li su praljudi  iz straha od božji kazni, prestali ili započeli sa kanibalizmon. Da li su to učinili iz priučenog iskustva o drugim mesožderima koji nikad ne idu pripadnike iste vrste ili iz obzira prema bližnjim? Ili se radi o kombinaciji pa su bližnje pekli za večeru u slavu bogova, a strance i uljeze zbog realne prirodne opasnosti? Ali već je Demokrit bia siguran da je život bez fešte sličan dugom putu bez usputnih krčmi. Bio je jako zaokupljen etičnim pitanjima o tom kakav stav zauzeti da bi se u životu postigla najveća moguća srića, EUDAIMONIA. A donio i je zanimljive zaključke, kao: Neprijaltelj ni onaj koji čini nepravdu nego oni ko to čini namjerno. Naobrazba je sretnom ukras, a nesretnom sklonište. Glupan bi da ostari zbog straha od smrti. Svaka ratobornost je nerazumna. Oni koi ima oko za neprijateljeve slabosti ne vidi svoje prednosti. Maratonac bala da objavi pobjedu u Ateni a Idiot sidi u svom toru i viče jeben ti mater fašističku!

 

_____________________________________________________________________________________________

KLASIĆI

o bosanskim ratnim profiterima – ulomak

( KLIK za opširniji INFO )

Senahid:

Mir i spas Božiji Vama želim!

Hazreti Ebu Bekr (r.a.), u svom prvom govoru po preuzimanju obaveze «Nasljednika Božijeg poslanika, a. s.», rekao je i ovo: «Vladaru reći Istinu je sveta dužnost svakoga građanina, zatajiti mu Istinu predstavlja Izdaju. Onaj, od Vas koji je slab (potlačen), jak je u mojim očima dok ne postignem njegovo pravo, a onaj koji je jak (tlačitelj) među Vama, slab je u mojim očima dok mu ne istrgnem što je pravo; sve to Božjom Voljom». U punom je skladu rečeno sa likom Pravednoga Vladara kakvog Islam zahtijeva. Van takvog obrasca nisi ni ti: u namjerama, bar, sigurno, ne. Zato je ovo moje obraćanje tebi: u oslovljavanju, tonu i sadržaju izraz poštovanja, a ne omalovažavanja. A nemoj misliti da mi nije u srcu i umu da je i tvoja duša, kao i Muhammedova, a.s., tvoja jahalica, i da se ne smije pretovariti. Ali, mjesto na kome se nalaziš zahtijeva od nje sposobnost nošenja puno većeg tereta nego kod duša drugih ljudi iz našeg naroda, na ovom tlu i u ovom (ne)vremenu… Preporuku prvog halife uvažavao je i naš dobri Gazalija, pa evo za njim, držeći se užeta imana, i ja. U jednom pismu upućenom Velikom Veziru, sinu Nizamul – Mulka, traži da se pomogne stanovnicima Tusa, izloženih nasilju dok njegov namjesnik «spava». On traži pravdu za druge, a ja je tražim i za čitav naš narod pa tek onda za sebe. Iako nisam ni blizu snage uma Ebu Hamidovog, nas dvojicu povezuje to što smo u poziciji društvena zbivanja posmatrati iz blizine: iznutra i odozdo. A tebe i Velikog Vezira to što ste posmatrači iz daljine: spolja i odozgo. Na taj način smo mi u prednosti kod motrenja, a Vi u moći mijenjanja posmatranog na bolje. Zbog toga i pišemo pisma mi Vama, a ne Vi nama. Pisanje se neće zaustaviti sve do Sudnjeg dana, u očajničkoj potrazi za Pravdom. Naiđu trenuci kada posumnjam u opravdanost ovoga što činim. Da nije sramota u okeanu muslimanske tuge izdvajati svoje neprilike? Izvršiti nemoguće apstrahiranje – da bol moga naroda nije i moja bol; razdvajati nedjeljivu cjelovitost, sraslost. Ali, ubrzo sumnju odagna prisjećanje: uzročnici patnji moga naroda su tuđinski dušmani, a moji zulumćari su pripadnici raspojasane vlasti mog naroda. Pa zaključim sa mišlju: «Jedan si od rijetkih bosanskih Muslimana što tokom rata više zla doživi od ‘svojih’ nego od tuđih». Napor je duši, Alija, o svemu i govoriti – pisati. Treba puno preskočiti visokih prepreka koje psiha postavlja pred čovjeka kome je učinjeno nasilje. Jah, čudno li je to? Zašto se nasilnik ne stidi umjesto žrtve? Silovatelj (četnik) diči se svojim nedjelom, a silovana žena (Muslimanka) se stidi. Krivcem se osjeća ona koja to nije… Ovom pismu nadjenuh ime – «Predstavka», forme pravne radi zadovoljenja. Dok je prije pisanje bratu u vjeri, jer nije lišeno potresnih momenata intimne ispovijesti. Jeste i pokušaj mazluma da analizira nešto važno. Na nepristrasan način da, kroz prizmu sebe, posmatra stanje u gradu Tuzla ove ratne godine i sada. Smatrajući sebe metaforom za sve vrijednosti koje mojim progoniteljima smetaju. Svjestan da svaki govor o sebi može biti samo pokušaj objektivnosti. Razlog moga kretanja kroz milje Islama: termini, citati, ličnosti, nije da bih pokazao svoje Znanje o njemu ili, pak, moju duhovnu orijentaciju pa ti se na taj način učinio umiljatim. Pravi i jedini razlog jeste ovaj: komunikacija između pripadnika iste duhovne nacije najlakše se postiže jezikom te nacije tako da je stepen razumijevanja zavidan. 2. Opširnost pisanja ima uzrok u čudnosti moga položaja koji je, opet, konkretan razlog prikazivanja čudovišta koja su me u njega dovela i drže me u njemu. Kao i zbog bitnosti njihove za sve nas. Ko sam ja? Generalijama – spoljnjim: star 42 godine. Oženjen: otac jednog djeteta. Obrazovanje: diplomirani pravnik. Do aprila, 1992. godine, bez prekida 17 godina bio zaposlen kao građansko lice, ne oficir, u Domu JNA u Tuzli, pri Komandi 17. korpusa JNA: na radnim mjestima NK rad-nika i srednjoškolskog referenta. Od januara, 1994. godine, pa sve do kraja rata, neprekidno: borac – strijelac prve borbene linije. Demobilisan 26. marta, 1996. godine. Od tada, pa sve dosad nezaposlen. Duhovno – unutrašnjim: onaj koji pokušava slijediti «Siratal mustekim». I za koga je dunjaluk, prvenstveno, njiva ahireta.

CTOH& TEH&C

Stura:

Jedne noći, kad to najmanje očekuješ, mesec će puknuti ko neko jaje…. Patti Smith Opet ce doći Božić i sve će biti lepo i belo. Mrzim ovo mesto! Ponekad mi bude lakše od da to priznam samom sebi. Pomislim na sve ove godine koje sam proveo ovde. Prisetim se koliko sam puta prošao ovim ulicama, ili buljio kroz sintetičke zavese na prozoru u nadi da ću primetiti nešto drugo osim dosade. Ovo bi moglo biti odlično mesto za stanovanje, tri sobe i kuhinja, ulaz i kupatilo, čisto i moderno. Jedino još da se ubedim kako mi se stan strašno svidja. Evo očistili su i stubište, i sve pukotine na zidovima zakrpili, skinuli su i paučinu iz čoškova, više ne smrdi na buđ, nego na amonijak, dezinfekciju. A i starci koji su hodali okolo s otkopčanim šlicevima su premešteni u starački dom. Sve što nam je smetalo premešteno je negde drugde. I sad nemao ništa i nemamo čega da se bojimo. Osim da će doći još veća zima i dublji sneg, i tišina. Već sam razkitio jelku i razmaknuo zavese. Pa da, baš mi je lepo. Moglo je biti mnogo gore. Mogao sam biti tužan i sentimentalan, i sam. Tek mi je 60 i osam godina, celi život je ispred mene, najverovatnije. Odavno sam se pomirio da ću jednom umreti i više se ne zavaravam lažima da to nije istina. Kad nestane ljubavi doći će pravda, kad nestane pravde, doći će snaga, kad i snaga izda doći će večnost. Dobar dan VEČOSTI! Zagrli me dugačkim rukama. Ali ne završava se sve Večnošću, i ona umire, kad tad. Zato mi treba još citata i filmskih isečaka, moram naći nastavak do sutra, jedan dan se desio. Jezik mi je i ovako mrtav. I još jedan dan i još jedan izgovor da se zakopam još dublje pod zemlju i ne radim ništa. Pomalo crtam portrete, ali samo kad sam na bolovanju. Pokušavam da uhvatim crte na licima gostiju i kroz bol koja se probija kroz pilule senčim obrise. Ostao sam jedini u familiji i prolazi još jedan dan bez samosažaljenja. Odavno sam prestao verovati u pravdu ali se ne dam slomiti, odjahaću u zoru, Suncu žarkom. Magla je gusta kao i granje kroz koje se provlačim, na štit sam pribio stari plakat španskog državnog turističkog preduzeća, iz doba frankizma, kao trofej, kao simbol rušenja nepravednih društvenih sistema i vere u bolje sutra. Internet je sjajan, šuma striborova. Sloboda govora čak i na nestalim jezicima, sve što ne želite znati nalazi se tek na dodir-daleko na ovom istom ekranu, iPladnju, neonskom kanalu. Redakcije za pravopis mogu izumreti, uveli smo kućno vaspitanje. Za dobro zapošljenje u dobroj firmi dovoljan je i Slomljeni Engleski kroz zube. Rat je stogodišnji i samo se još neprijatelji žilavo dopisuju, prijatelji su odavna naučili nepisana pravila.

Mikki:

neke nepoznate ptice pokreću mi ideje

bez imalo pojma o životu lete vrlo visoko rijetko padaju

zapute se, naprosto nevidljivim stazama unutrašnje logike života i putuju svijetom

krila su sama zapamtila put srce je zapamtilo ljubav a tuđih mrvica ionako ima previše

zašto od njih ne učimo čemu rastanci zapravo služe koliko je na nebu zvijezda toliko je slobode i više

neke nepoznate ptice pokreću mi ideje

dom je sićušna tačka daleko ispod moga neba

___________________________________________________________________ Jedna o globalistima i antiglobalistima Elis: Globalisti su oni koji veruju da se sa globusom može igrati upravo na način na koji to čini Čarli Čaplin u Velikom diktatoru. Nasuprot njima stoje antiglobalisti, sa svojim verovanjem da je zemlja, ipak, ravna ploča. Al’ eto, opet se, mada verovatno uzaludno, nadam da će čovečanstvo dočekati čas kada će se rešiti i jednih i drugih. … ________________________________________________________________________________________________

Stura:

NE MOJ DA MI ZVIŽDIŠ U USTA DA ME NE UČINIŠ ZLIM. To je pitanje higijene. Nemaš pojma koliko malih sitnih gadnih buba živi u ustima nekih ljudi. I ako te takvi ugrizu, računaj da češ dobiti infekciju i trajni ožiljak. Upoznaj se sa svojim neprijateljima, kaže se. Ona se smeši a i ja, jer ne znamo o čemu razmišljamo. Meni raste raspoloženje od da mislim sta hoću, uvek. Istovremeno,  volim da radim stvari koje radim, kad ih radim,  tu gde ih radim. Stvarnost u stvarnosti i  tako ne postoji. Jedino sam siguran da je ovo neko vežbanje i da ništa ne treba uzeti zaozbiljno. Činimi se da razrađujem ideje koje je neko drugi već razradio, i to je najgore, to i nisu neke dobre ideje. Pogledaj neki film, bilo koji, nema veze koji, i videćeš u njemu bolje ideje od ovih. Tamo, u filmu, se nešto stalno događa, ljudi nešto rade, često su inteligentni i simpatični. U knjigama sve ovisi od raspoloženja, i mog i tvog. Svi moji prijatelji imaju bolje ideje od mene ali su svi do jednoga pobegli od stvarnosti – svi znaju šta rade i rade to odlično. Ja želim suprotno, ja bi da uđem u realnost. Ovde mi se ne sviđa, ovde i zečevi imaju nadgrobne ploče na kojima stoji nešto kao:

”OVDE POČIVA ROSETTA”

3.10.66.-27.6.70

Ona nikad nije saznala da je bila zečica”

Ja bi da saznam o stvarima na najbrži mogući način, jer možda baš večeras nestanem. Nemam ja velika očekivanja ali ne ću da postojim kao bakin papagaj koji je odlično imitira zvuk telefona, a znao je i da krešti: ”kurac, kurac,”  a niko ga tome nije podučio i kao da je sve u sexu, znate šta mislim? Ljudi uglavnom znaju šta misle. Ne ću da spavam sa tobom ali bi baš bilo lepo da me zamoliš. Bila je ovo naporna sedmica za sve ljude i bio bi red da se opustimo malo u nekoj nevinoj igri dok uvežbavamo prave stvari.  Šta bi bilo bolje za okolinu? Niko nije dovoljno pametan, što potvrđue  moju teoriju da živimo u Sapunici, u operi bez dobrih vokalnih deonica i s još gorim aranžmanima. Let me show my thing i sve tako u nekom groove koji se ne menja. Hodam sam bulevarima slomljenih snova, video sam pijanu decu i brkate pakistance, taxi-drivere, dilere heroinom i neke ludake niskog dupeta u skijaškim jaknama u sred leta kako čestitaju Novu godinu svim prolaznicima vrišteći od smeha misleći da je to  jako smešno. Moram da odustanem, sve ima svoje granice. Valjda ima neko ko hoda u istom smeru?  Neko veran sebi, neko sa drugog sprata, gde ne smrdi kao u prizemlju, neko koga znam od pre, neko ko me je video da zalivam cveće ispred ulaznih vrata, neko kome možesš greškom da uđeš u stan i da vežbaš zajedno dok se uglačani parket lepi za tabane.

  1. Uvijek me iznova zateče ta alhemija umjetničkog procesa – uvijek iznova jer je svaki put nova i svježa – u stvari jedino mjesto u poznatom nam svijetu odakle možemo ocekivati novosti i osvježavajuca iskustva. Način na koji jedan superioran senzibilitet (citaj živ klan nedoklan+kamen mudrosti) pretvara najteže rude u nešto što plijeni i grije jedino je objašnjenje da se ovaj preteški svijet još nije urušio pod vlastitom težinom – umjetnost je valjda ta antigravitacija koja spriječava svijet da kolabira u sebi i omogućava mu da raste uprkos…

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

%d bloggers like this: