NAVRBRDA

ГНЕЗДО (из романа са досијеом)

In književnost on 03/05/2011 at 4:26 pm
Сенахид Незировић:

фронт

 

Окрутност и злостављање је досезало врхунац, настављајући шепурење на адреси наше породичне куће. Лицемерни очев рођак Шевал, запослен у СУП-у, гледао је то и стао на његову страну. Данас, чак, долази у џамију! Мунафички муслиман – бошњачина. Фуууј. Преслаб, физички, проналазих утеху у Речима Свете Књиге. Наду ми је давала могућност сабура. Давно речено како „је стрпљењем рај покривен“ код мене више није пило воде. Чаша се преливала и срџба нарастала. Мајчин савет да трпим ударце усуда и подносим као мушкарац, а не попут „сињега кукавца“, усвојих без поговора…

Очева понуда ме уздрмала. Изненадио сам се када је кући донео, на отплату, преко платне листе, много књига. Привуче ме комплет „Целокупна дела Виљема Шекспира“ у издању Београдске „Културе“, из 1964. године. Потом, превод Корана од муфесира хаџи реису-л-улеме Џемалуддин еф. Чаушевића и хафиз Мухамед еф. Панџе објављен у „Стварности“ из Загреба, 1972. На крају сам приметио још један комплетић: књиге за прву годину средње медицинске школе у Тузли. Наиме, оцу је гатара прорицала у длан и казала да се морам уписати у ту школу како бих га лечио чим дошепа у јесен живота. Ипак, ја сам показао да нећу пристати. Бесмислено је, живети надохват богатог избора школа у моме градићу, а путовати „хармоника“-бусевима ГСП9“, остварујући празне ходове. На такав начин проћердано време се никада не може надокнадити.

Баш као и ове године када су омедиле кајсије, док пишем своју тужну причу, тако ми се ужасна непријатност догодила. И то пре много времена. У исто време кушања овог слатког Аллаховог нимета. Чини ми се да сам догегао из школе у авлију. И одложио торбу са књигама, на улазне степенице од бетона. Школски мантил сам скинуо и лепо га пребацио на штрик. За сваки случај сам изуо и патике да их не оштетим приликом пентрања на дрво кајсије. Румени плодови, распукли од сунца, једноставно су вабили да их оберем. Нисам успео да одолим. У три покрета сам већ био у крошњи. Успентрах се до прве рачве и, сасвим нехотице, ослонио свом тежином на једну гранчицу. Одмах је попустила под мојом тежином. Истодобно, као да је све то посматрао иза ћошка, на дворишту се појавио он. Отац. Оптужио ме да сам намерно сломио гранчицу кајсије па га морам послушати и одмах сићи како би ме казнио. Није било избора. Силазио сам, а он је, из ограде, одломио прут кога смо звали „пишковац“. Зашто? Напросто, чим би дотакао кожу стварао би масницу или је расецао, тако да је особа од ударца морала да „пишне“ у гаће од страха и бола. Док ме је млатио прутом „пишковцем“, плакао сам. И, тада се родила побуна да му нећу никада више дозволити да подигне руку на мене!

 

 

 

КАМУФЛАЖА  ПРАШИНОМ

 
Сенахид Незировић:

23

 

Када је прашина ожеднела, без размишљања

Ограничено способне су присилно мобилисали

Течићи, дајџићи, амиџићи су отишли у муџахиде

Тамо су били склоњени јер не би опасно

Рат за опстанак, неосетно, преображен у пљачку

Свега покретног и наивног. Једино гоље

Радничка класа гинула уз песму на уснама

Верујући у јефтино летовање на Јадрану

И песник се камуфлирао прашином

На првој борбеној линији, добио пролив

Неколико пута усрао гаће и дехидрирао

Завршавајући на интензивној чак два дана

Камуфлажа прашином била је доста ефектна

Свима су користиле њене ратничке боје

Војни стратег доби Галипоље на Мајевици

Испод прашине зри тишина Зла

 

 

 

 

 

Juni na Kalemegdanu

Објавио Elis na http://kalemegdanskenoci.blogspot.com/

 

 

Ljutunac

da je filozofija sušta radost
dokaz je moje ganuće dok sam te gledao
kako podučavaš studente, zasjenjujući ih
besprijekornim filozofijskim trojstvom -
stavom, odijelom i bradom

ipak, jednom ćemo morati dolje
da se okrijepimo ljutuncima i sladimo vodom iz čatrnje
pa da se puna srca nasmijemo
sjećajući se onog poziva:
pičke, haj'te popit’ jednu s filozofima

Novčići

premećući bademe po rukama
deca se privikavaju na posedovanjebademi, vi sitni novčići prirode!od vas valjda dolazi
ono zastrašujuće poređenje
što ga upućuju očima lepih ženabademi, vi sitni novčići prirode!jednom ću, kao u detinjstvu
opet napuniti džepove vama
otkupiti ono za čim žudim
i nehajno se zaputiti na jug

ostavljajući sve svoje bolesti
nekom od suseda na čuvanje

Humosexualizam, prolog…

izvija se tvoje ime
iz mirisne sjene
čempresove

kaplje
crveno od požude
iz duše ranjenih granata

Apelant

reći ću vam iskreno
godinama nisam čuo pev slavuja
čak ni razmišljao o njemu
stvar dodatno otežava
to što jedan ovdašnji kreten
nosi nadimak – slavujvraćao sam se kući u sitni sat
i ugledao prizor zbog kojeg sve ustave
i sve zastave treba spalitiumesto u krošnji obližnje ašlame
slavuj je stajao na električnoj žicina trenutak mi se učinilo da peva
a onda sam shvatio -
ta on to sastavlja žalbu
nadležnom upravnom organu
prirode

Poslednji poziv za putnike…

čemu nestrpljivost matori
živeti u gradu i leteti airbusom
ista je stvarako ne gledaš kroz prozor
skoro da osetiti nećeš
ni uspon ni poniranje
jedina izvesnost koju ćeš prepoznati
jesu trenuci rulanja po zemljisve ovo naravno važi
pod uslovom da pilot poznaje
svoj zanat
i da baš tvom letu
nije suđenojedina je razlika
to što gradovi
nemaju crnu kutiju
___________________________________________________________________________________________________

 …nije prasak…

Prvi ljudi, kažu arheolozi, živjaše jedan bezredan i životinjski život. Svaki za se grabiše i samo najmekše voće gutaše. Samo kad bijahu napadani od koje opasnije zviri uviđašee potribu da jedno drugom pomognudu. I tako od straha skupljaše se u grupe i naučiše u vrimenu da  jedno drugog prepoznaju. Naravski,  s početka  glasovno oglašavanje ne imade neki jasan smisao ali upornim ponavljanjem artikulisaše svoje prve riči i uz pomoć posebne simbolike za svaku posebnu stvar označiše značenje. Sve stvari koje moraše dobit neko značenje dobiše ga. Takve grupe ljudi, horde, naseljavale su isti Svit ali ne diliše isti jezik, jer su riči nastajale slučajno i u različitim prilikama, kako koja. Zato ima raznih jezika koje iste stvari nazivaju raznim imenima. Ote grupe su i roditejske grupe iz kojih se razviše današnji razni narodni tipovi. Kako nisu znali skupljat zalihe hrane, niti se odjećom štitit od povreda i hladnoće, niti blagodarima vatre služit, život im je bi težak i kratak. Malo po malo naučiše, shvatiše i stekoše iskustvo, počeše se sklanjat u prirodna skloništa, pećine i uvale, pravit zalihe suhog voća i drugih namirnica. I dalje im je nevolja bila glavni učitelj pa razvijaše narav po tom nauku, što ih učini spremnim da se prilagode svemu potrebnomu.  Svako ko je ima ruke, zna mislit (Logos) i potrebnu oštrinu u duši moga si je pomoć u vezi bilo koje stvari. Mnoge stvari učiše i od životinja, od pauka mrižu plest, od galeba kuću pravit, od vrabaca i štiglica pivat, imitirajuć ih. Demokrit je mišljenja da je muzika najmlađa umjetnost, da je stigla kad su praljudi već bili naučili preživljavat zahvaljujući drugim umjetnostima i vještinama, te kao posljedica opuštanja u prvom obilju. Ciceron je smatrao, kao i Demokrit i Platon, da se ne može bit pjesnikom bez malo ludila, a praludilom se smatralo ignoriranje sveprisutne opasnosti, te da ludilo uvik nastaje u miru i tišini, kad napor i rad u borbi za opstanak ne okupljaju mozak i nerve, pa čovik ide zviždat. Gladan, jako gladan, čovik se kreće kroz prirodu i misli: valja li ovaj plod, valja li onaj plod, da li da žvaćem ovu koru ili onu travku? Svjesne da je i sam čovik pogodna hrana za mnoge zviri, misli pračovika paraleno misle i ovako – da li je ovo drvo dobra zaštia od napada sa one strane, da li je ono drvo bolja zaštita s ovu stranu? Mnoga iztraživanja i obzervacije se moraju obavljati cilo vrime u borbi za osptanak,  ko vreba u krošnji, da li ću nać rupu prije mraka, prije umora, sna? Mnogo je nepoznatih opasnosti, ko bi tu zakanta? Um pračovika, u dodatku, nije zna ni razdvojit nadprirodno od prirodnog pa se i jednog i drugog bojao na jednac. Sa obiljem i sigurnošću skloništa stigla je i svist o nevidljivo nepoznatim stvarima, a neracionalni straovi zavladaše i prevladaše racionalne. Prva etičnost nasta baš iz obzira prema nadprirodnim mogućim opasnostima i pojaviše se pojmovi grija i kazne i žrtve. S time se ni složia Epikur koji smatraše da je baš čovikovo znanje o prirodi smanjilo strah od nadprirodnog i stoga služio forsiranju etičnij obzira.  Ni danas ni jasno da li su praljudi  iz straha od božji kazni, prestali ili započeli sa kanibalizmon. Da li su to učinili iz priučenog iskustva o drugim mesožderima koji nikad ne idu pripadnike iste vrste ili iz obzira prema bližnjim? Ili se radi o kombinaciji pa su bližnje pekli za večeru u slavu bogova, a strance i uljeze zbog realne prirodne opasnosti? Ali već je Demokrit bia siguran da je život bez fešte sličan dugom putu bez usputnih krčmi. Bio je jako zaokupljen etičnim pitanjima o tom kakav stav zauzeti da bi se u životu postigla najveća moguća srića, EUDAIMONIA. A donio i je zanimljive zaključke, kao: Neprijaltelj ni onaj koji čini nepravdu nego oni ko to čini namjerno. Naobrazba je sretnom ukras, a nesretnom sklonište. Glupan bi da ostari zbog straha od smrti. Svaka ratobornost je nerazumna. Oni koi ima oko za neprijateljeve slabosti ne vidi svoje prednosti. Maratonac bala da objavi pobjedu u Ateni a Idiot sidi u svom toru i viče jeben ti mater fašističku!

 

_____________________________________________________________________________________________

KLASIĆI

o bosanskim ratnim profiterima – ulomak

( KLIK za opširniji INFO )

Senahid:

Mir i spas Božiji Vama želim!

Hazreti Ebu Bekr (r.a.), u svom prvom govoru po preuzimanju obaveze «Nasljednika Božijeg poslanika, a. s.», rekao je i ovo: «Vladaru reći Istinu je sveta dužnost svakoga građanina, zatajiti mu Istinu predstavlja Izdaju. Onaj, od Vas koji je slab (potlačen), jak je u mojim očima dok ne postignem njegovo pravo, a onaj koji je jak (tlačitelj) među Vama, slab je u mojim očima dok mu ne istrgnem što je pravo; sve to Božjom Voljom». U punom je skladu rečeno sa likom Pravednoga Vladara kakvog Islam zahtijeva. Van takvog obrasca nisi ni ti: u namjerama, bar, sigurno, ne. Zato je ovo moje obraćanje tebi: u oslovljavanju, tonu i sadržaju izraz poštovanja, a ne omalovažavanja. A nemoj misliti da mi nije u srcu i umu da je i tvoja duša, kao i Muhammedova, a.s., tvoja jahalica, i da se ne smije pretovariti. Ali, mjesto na kome se nalaziš zahtijeva od nje sposobnost nošenja puno većeg tereta nego kod duša drugih ljudi iz našeg naroda, na ovom tlu i u ovom (ne)vremenu… Preporuku prvog halife uvažavao je i naš dobri Gazalija, pa evo za njim, držeći se užeta imana, i ja. U jednom pismu upućenom Velikom Veziru, sinu Nizamul – Mulka, traži da se pomogne stanovnicima Tusa, izloženih nasilju dok njegov namjesnik «spava». On traži pravdu za druge, a ja je tražim i za čitav naš narod pa tek onda za sebe. Iako nisam ni blizu snage uma Ebu Hamidovog, nas dvojicu povezuje to što smo u poziciji društvena zbivanja posmatrati iz blizine: iznutra i odozdo. A tebe i Velikog Vezira to što ste posmatrači iz daljine: spolja i odozgo. Na taj način smo mi u prednosti kod motrenja, a Vi u moći mijenjanja posmatranog na bolje. Zbog toga i pišemo pisma mi Vama, a ne Vi nama. Pisanje se neće zaustaviti sve do Sudnjeg dana, u očajničkoj potrazi za Pravdom. Naiđu trenuci kada posumnjam u opravdanost ovoga što činim. Da nije sramota u okeanu muslimanske tuge izdvajati svoje neprilike? Izvršiti nemoguće apstrahiranje – da bol moga naroda nije i moja bol; razdvajati nedjeljivu cjelovitost, sraslost. Ali, ubrzo sumnju odagna prisjećanje: uzročnici patnji moga naroda su tuđinski dušmani, a moji zulumćari su pripadnici raspojasane vlasti mog naroda. Pa zaključim sa mišlju: «Jedan si od rijetkih bosanskih Muslimana što tokom rata više zla doživi od ‘svojih’ nego od tuđih». Napor je duši, Alija, o svemu i govoriti – pisati. Treba puno preskočiti visokih prepreka koje psiha postavlja pred čovjeka kome je učinjeno nasilje. Jah, čudno li je to? Zašto se nasilnik ne stidi umjesto žrtve? Silovatelj (četnik) diči se svojim nedjelom, a silovana žena (Muslimanka) se stidi. Krivcem se osjeća ona koja to nije… Ovom pismu nadjenuh ime – «Predstavka», forme pravne radi zadovoljenja. Dok je prije pisanje bratu u vjeri, jer nije lišeno potresnih momenata intimne ispovijesti. Jeste i pokušaj mazluma da analizira nešto važno. Na nepristrasan način da, kroz prizmu sebe, posmatra stanje u gradu Tuzla ove ratne godine i sada. Smatrajući sebe metaforom za sve vrijednosti koje mojim progoniteljima smetaju. Svjestan da svaki govor o sebi može biti samo pokušaj objektivnosti. Razlog moga kretanja kroz milje Islama: termini, citati, ličnosti, nije da bih pokazao svoje Znanje o njemu ili, pak, moju duhovnu orijentaciju pa ti se na taj način učinio umiljatim. Pravi i jedini razlog jeste ovaj: komunikacija između pripadnika iste duhovne nacije najlakše se postiže jezikom te nacije tako da je stepen razumijevanja zavidan. 2. Opširnost pisanja ima uzrok u čudnosti moga položaja koji je, opet, konkretan razlog prikazivanja čudovišta koja su me u njega dovela i drže me u njemu. Kao i zbog bitnosti njihove za sve nas. Ko sam ja? Generalijama – spoljnjim: star 42 godine. Oženjen: otac jednog djeteta. Obrazovanje: diplomirani pravnik. Do aprila, 1992. godine, bez prekida 17 godina bio zaposlen kao građansko lice, ne oficir, u Domu JNA u Tuzli, pri Komandi 17. korpusa JNA: na radnim mjestima NK rad-nika i srednjoškolskog referenta. Od januara, 1994. godine, pa sve do kraja rata, neprekidno: borac – strijelac prve borbene linije. Demobilisan 26. marta, 1996. godine. Od tada, pa sve dosad nezaposlen. Duhovno – unutrašnjim: onaj koji pokušava slijediti «Siratal mustekim». I za koga je dunjaluk, prvenstveno, njiva ahireta.

CTOH& TEH&C

Stura:

Jedne noći, kad to najmanje očekuješ, mesec će puknuti ko neko jaje…. Patti Smith Opet ce doći Božić i sve će biti lepo i belo. Mrzim ovo mesto! Ponekad mi bude lakše od da to priznam samom sebi. Pomislim na sve ove godine koje sam proveo ovde. Prisetim se koliko sam puta prošao ovim ulicama, ili buljio kroz sintetičke zavese na prozoru u nadi da ću primetiti nešto drugo osim dosade. Ovo bi moglo biti odlično mesto za stanovanje, tri sobe i kuhinja, ulaz i kupatilo, čisto i moderno. Jedino još da se ubedim kako mi se stan strašno svidja. Evo očistili su i stubište, i sve pukotine na zidovima zakrpili, skinuli su i paučinu iz čoškova, više ne smrdi na buđ, nego na amonijak, dezinfekciju. A i starci koji su hodali okolo s otkopčanim šlicevima su premešteni u starački dom. Sve što nam je smetalo premešteno je negde drugde. I sad nemao ništa i nemamo čega da se bojimo. Osim da će doći još veća zima i dublji sneg, i tišina. Već sam razkitio jelku i razmaknuo zavese. Pa da, baš mi je lepo. Moglo je biti mnogo gore. Mogao sam biti tužan i sentimentalan, i sam. Tek mi je 60 i osam godina, celi život je ispred mene, najverovatnije. Odavno sam se pomirio da ću jednom umreti i više se ne zavaravam lažima da to nije istina. Kad nestane ljubavi doći će pravda, kad nestane pravde, doći će snaga, kad i snaga izda doći će večnost. Dobar dan VEČOSTI! Zagrli me dugačkim rukama. Ali ne završava se sve Večnošću, i ona umire, kad tad. Zato mi treba još citata i filmskih isečaka, moram naći nastavak do sutra, jedan dan se desio. Jezik mi je i ovako mrtav. I još jedan dan i još jedan izgovor da se zakopam još dublje pod zemlju i ne radim ništa. Pomalo crtam portrete, ali samo kad sam na bolovanju. Pokušavam da uhvatim crte na licima gostiju i kroz bol koja se probija kroz pilule senčim obrise. Ostao sam jedini u familiji i prolazi još jedan dan bez samosažaljenja. Odavno sam prestao verovati u pravdu ali se ne dam slomiti, odjahaću u zoru, Suncu žarkom. Magla je gusta kao i granje kroz koje se provlačim, na štit sam pribio stari plakat španskog državnog turističkog preduzeća, iz doba frankizma, kao trofej, kao simbol rušenja nepravednih društvenih sistema i vere u bolje sutra. Internet je sjajan, šuma striborova. Sloboda govora čak i na nestalim jezicima, sve što ne želite znati nalazi se tek na dodir-daleko na ovom istom ekranu, iPladnju, neonskom kanalu. Redakcije za pravopis mogu izumreti, uveli smo kućno vaspitanje. Za dobro zapošljenje u dobroj firmi dovoljan je i Slomljeni Engleski kroz zube. Rat je stogodišnji i samo se još neprijatelji žilavo dopisuju, prijatelji su odavna naučili nepisana pravila.

Mikki:

neke nepoznate ptice pokreću mi ideje

bez imalo pojma o životu lete vrlo visoko rijetko padaju

zapute se, naprosto nevidljivim stazama unutrašnje logike života i putuju svijetom

krila su sama zapamtila put srce je zapamtilo ljubav a tuđih mrvica ionako ima previše

zašto od njih ne učimo čemu rastanci zapravo služe koliko je na nebu zvijezda toliko je slobode i više

neke nepoznate ptice pokreću mi ideje

dom je sićušna tačka daleko ispod moga neba

___________________________________________________________________ Jedna o globalistima i antiglobalistima Elis: Globalisti su oni koji veruju da se sa globusom može igrati upravo na način na koji to čini Čarli Čaplin u Velikom diktatoru. Nasuprot njima stoje antiglobalisti, sa svojim verovanjem da je zemlja, ipak, ravna ploča. Al’ eto, opet se, mada verovatno uzaludno, nadam da će čovečanstvo dočekati čas kada će se rešiti i jednih i drugih. … ________________________________________________________________________________________________

Stura:

NE MOJ DA MI ZVIŽDIŠ U USTA DA ME NE UČINIŠ ZLIM. To je pitanje higijene. Nemaš pojma koliko malih sitnih gadnih buba živi u ustima nekih ljudi. I ako te takvi ugrizu, računaj da češ dobiti infekciju i trajni ožiljak. Upoznaj se sa svojim neprijateljima, kaže se. Ona se smeši a i ja, jer ne znamo o čemu razmišljamo. Meni raste raspoloženje od da mislim sta hoću, uvek. Istovremeno,  volim da radim stvari koje radim, kad ih radim,  tu gde ih radim. Stvarnost u stvarnosti i  tako ne postoji. Jedino sam siguran da je ovo neko vežbanje i da ništa ne treba uzeti zaozbiljno. Činimi se da razrađujem ideje koje je neko drugi već razradio, i to je najgore, to i nisu neke dobre ideje. Pogledaj neki film, bilo koji, nema veze koji, i videćeš u njemu bolje ideje od ovih. Tamo, u filmu, se nešto stalno događa, ljudi nešto rade, često su inteligentni i simpatični. U knjigama sve ovisi od raspoloženja, i mog i tvog. Svi moji prijatelji imaju bolje ideje od mene ali su svi do jednoga pobegli od stvarnosti – svi znaju šta rade i rade to odlično. Ja želim suprotno, ja bi da uđem u realnost. Ovde mi se ne sviđa, ovde i zečevi imaju nadgrobne ploče na kojima stoji nešto kao:

”OVDE POČIVA ROSETTA”

3.10.66.-27.6.70

Ona nikad nije saznala da je bila zečica”

Ja bi da saznam o stvarima na najbrži mogući način, jer možda baš večeras nestanem. Nemam ja velika očekivanja ali ne ću da postojim kao bakin papagaj koji je odlično imitira zvuk telefona, a znao je i da krešti: ”kurac, kurac,”  a niko ga tome nije podučio i kao da je sve u sexu, znate šta mislim? Ljudi uglavnom znaju šta misle. Ne ću da spavam sa tobom ali bi baš bilo lepo da me zamoliš. Bila je ovo naporna sedmica za sve ljude i bio bi red da se opustimo malo u nekoj nevinoj igri dok uvežbavamo prave stvari.  Šta bi bilo bolje za okolinu? Niko nije dovoljno pametan, što potvrđue  moju teoriju da živimo u Sapunici, u operi bez dobrih vokalnih deonica i s još gorim aranžmanima. Let me show my thing i sve tako u nekom groove koji se ne menja. Hodam sam bulevarima slomljenih snova, video sam pijanu decu i brkate pakistance, taxi-drivere, dilere heroinom i neke ludake niskog dupeta u skijaškim jaknama u sred leta kako čestitaju Novu godinu svim prolaznicima vrišteći od smeha misleći da je to  jako smešno. Moram da odustanem, sve ima svoje granice. Valjda ima neko ko hoda u istom smeru?  Neko veran sebi, neko sa drugog sprata, gde ne smrdi kao u prizemlju, neko koga znam od pre, neko ko me je video da zalivam cveće ispred ulaznih vrata, neko kome možesš greškom da uđeš u stan i da vežbaš zajedno dok se uglačani parket lepi za tabane.

Second-Hand War Stories

In književnost on 03/04/2011 at 10:31 pm

SCARFACE.  link za blog  Mirele Mustafić

Mikki:

Ne potcjenjujem tugu iako ne podnosim negativne emocije. Šta da ti pričam? Jednom ću da napravim Knjigu. Napravila sam mnogo lijepih stvari za vrijeme Rata. Dok me je fizička bol rasturala plela sam džempere šarene od končića, torbe od vreća za brašno iz humanitarne pomoći, torte za klince u obliku vozova, zecova, cvijeća…

Bilo je čudnih situacija. Živjeli smo u mraku. U 8 u veče legnem, policijski čas u 9. Ponekad  je dolazio Adi sa ratišta. Sa flašama piva okačenim umjesto bombi na opasaču i užasnom potrebom da priča s nekim.

Svijeće su bile skupe.Pravili smo uljanice u staklenim čašama, sa plutanim čepom i pertlama kao fitiljima… sve dok nismo potrošili pertle. Mnogo smo slušali Tišinu.

Moja soba je postala Špajz. Pelenama smo oblagali WC šolju da bi mogli na njoj sjediti na hladnoći, Apsolvirali smo Istorju ljudske gluposti.

Jedan ovdašnji pisac je pobjegao u Ameriku i čitam da ne može više da šeta gradom… osim noću. Dan nije bio zdrav za hodanje bosanskim ulicama.

Onda dođe struja i na deformisanoj Grijalici pekli smo poslastice iz srpskohrvatsojevrejskomuslimanskebosanskoalbanske kuhinje. Nazdravljali smo čiriličnim Nektarom i pušili najlošije cigarete na svijetu. Izpušili smo i ostatke Deine škije, motali velike duvanske jointe u Burda-krojeve. Cerekali smo se iplakali. Bilo je vaški.

Ne vrišti, Dayton je potpisan juče, pucaju jer je Arhađelovdaan. Javio i Radio Big.

Šta će mo sad?

Sara  je spavala na dva jorgana na podu između betonskih štokova, ja sam bdjela i pila kafu naslonjena na veš mašinu i mislila na njega, kako ga volim, kako mora da je to dovoljno… da se izvuku iz Šipova sa izbjeglicama. Adi je pojio i hranio konje u koloni. U autobusima su babe toliko arlaukale da su im vozači selojtepom zatvarali usta…

Ja sam od muke počela pisati protestne parole po zidovima stana, u slučaju da Neko pokuša da nas izbaci:

Дум, спиро, сперо

Куд уоо бе ловед?

… zatim neke stihove Toma Waits-a. Svi ukućani su prihvatili igru:

Zara + Ivan

Jebem ti ovakvu državu

All of my friends just fall as a rain

Miki Mause, Garffild, Dalmatinci, čudni oblik Dim.

Nismo krečili do Mira, i sad mi fale ti Kućni Graffiti.

Imamo mačka, bijelo-crnkastog izbjeglicu iz Prijedora, koji je u džepu nečije jakne stigao vozom do nas. Velik, sve sa repom, poput mog dlana… Ja sam oduvijek imala potrebu za komunikacijom sa životinjama. Dobio je ima Simba the Lion King , a odnedavno ga zovem Klintončić. Drži ga Februarac preko cijele godine.

Ljudi provjerite da li su vašoj Maci narasla muda.

JA sam sinoć zalomio do jutra, Maća drobi i nadam se da će uskoro završiti. Dodrobiti.

Ludi jesmo. To svakako. Ni manje ni više. Kako hoćeš. Ostali smo ovdje. Mi smo ostali u Govnima. Evo nas; živi i zdravi, ostarili, zajedno.
Kako ti to izgleda? Čudno, ludo, blesavo? Jako nas zanima. Piši sve što si mislio o nama svih ovih godina. Dobro, loše, srednje, kaj god, samo piši. Sve!

Mi smo ovdje, na drugim adresama u istim stanovima. Svi naši su dobro.
Ja sam ratovao kao što sam i sve drugo radio prije – pravio sam sranja, uglavnom prema nadređenima i tjerao ih do suda. Više sam puta bio zatvaran, tako da me sva Policja poznaje.

Jedno vrijeme smo bili bez teksta. Nadoknaditi ćemo to, obećajemo. Ali samo ako želiš, vidiš mnogo se je ljudi PUNO promjenilo, moramo te upitati, da nisi slučajno pomoslio da su u BL ostali sve go-četnici? Moram te to pitati, svašta se priča. Reci mi da ti to nije nikad palo na pamet.

Ovo piše Mirela, sva rascmizdrena, ko Bajaga, o drugovima, biserima, nekim pticama, pesmama ili pjesmama.
Mirela:
«Da li da ostavim ovaj dio o četnicima?»
Adi:
Nabijem na Quarc sve Srbe, Muslimane i Hrvate, a Stura će skontati da sam prestar za takve redaljke….»
Eto.. duša mi je nekako ostala ista, … dok su granate Tomahavke nadljetale Banjaluku. I baš nisam htjela ostaviti Mamu i Tatu i ovaj jebeni grad, kojeg sam tad toliko mrzila.

Od tvog posljednjeg pisma, od kako smo zagrizli u pošiljku, mi smo se ozbiljno razboljeli od sreće, nekog pozitivnog stresa, ljubavi prema životu, inspiracije. Dobili smo povišenu temperaturu, proljeve i različite vrste ideja… od kojih smo većinu zaboravili. Ja, poput pravog Jarca, skupljam ponešto na papirićima, da ostane i da se ne zaboravi…

Napravili smo veliku Plavu tendu na balkonu, sa ogromnim žutim suncem. S Balkona mašemo Helikopterima koji nas nadljeću… svakodnevno donoseći nove ljude koji se čude: Kakva se ono jedra vijore u Nikole Pašića 76?

Eh, zašto ti ja sve ovo pišem? Pa da se ne uznemiruješ. Tvoje pismo čeka pisce, u hladovini, na ormaru u društvu skriveniih boca vina. Jedne buđave dunje otpale na Starčevici.

Ovogodišnji El Ninjo je stigao do nas, ratniih veterana. Bole nas kosti, koljena, kičme, patrljci. Gospa Veera ima strašne bolove ali svaki dan ide na posao.

Jesam li te utješila? Kao sve ovo je nešto jako važno, a obično.

DA znaš, informacije radi, vratili su se Galebovi na Vrbas. Sedam godina ih nije bilo.
Nemam pojma, ja sam odavde.

Da li će ti se smučiti od još jedne dogodovštine iz Rata? Možda je važnije da znaš da Voda i Boza u Banjaluci nemaju isti ukus, ni miris, ni boje kao prije. Ima blata i zaraze i, kao posljedicu, stomačnih tegoba. Može biti da će ovo biti jedno usrano pismo. Svejedno, mi smo dobili na težini od kako smo tebe pronašli.

Avanti Populli!

POZIV

Da otvorim i ne pomisljam

ni da pokucam

samo prolazim…

sa strpljivoscu vampira

cekam da se pojave vrata

na kojima stoji

dobrodosao povratnice

evo ovdje je hljeb

od tvoga zita jedi

ovdje je voda iz tvog bunara

pij

evo postelja i draga

u svemu po tvojoj mjeri

evo ovdje je tvoj san

koji ce te ponovo pred zoru

pretvoriti u prolaznika

KENT – rock&roll band from Sweden

In književnost on 03/04/2011 at 10:15 pm

On the Road?

 

 mi valjda nemamo vise tajni
ali tako je prokleto kukavicki samo otici
Boemi, pjesnici su svinje
I On the Road najbudalastije sranje koje sam citao
Jer junaci i junakinje ostaju
ledjima uza zid
golom kozom na ostricu
oni grebu, udaraju i grizu
za svoj zivot ili zivot nekog drugog
i za to ne bivaju nagradjerni
ali oni  ni ne traze nista
samo cine, stisnu zube i cute
Ljubavi to sto bi htjeli vise od svega
nesto je sto nikad ne moze biti nase
novembar je zid od vlaznog betona
gdje se smijesni san o bjekstvu radja
samo da bi se uskoro slomio i umro
Ali junaci i junakinje ostaju
pljuju u vjetar iz sve snage
oni griju nase ruke
i ne daju da izgubimo
ljubav na koju imamo pravo
Oni se usudjuju vjerovati i nadati se
da nas tamo odnekud neko vidi
neko ko je spremniji oprostiti
nego optuziti nas
za nesto sto nismo ni znali
da smo ucinili

Ljubav ceka

gorite novci gorite

Ja ti se kunem da mi znacis
imas dovoljno snage za proci kroz sve ovo
dovoljno te ima, samo budi ono sto jesi
gorite novci gorite
ja znam dobro koliko mnogo vrijedis
ti si nada u ovoj zemlji oslobodjenoj IQ-a
ti si snovi koje ponekad sanjam

zaista cini se kao da ljubav ceka
zaista cini  se kao da ljubav ceka

gori srce gori
ti znas da mozes promijeniti sve
nocas puse kroz grad
cujes li istinu, zvuci kao smijeh

gori srce gori
nas neprijatelj strepi za svoju kozu
dovoljna je jedna iskra jedan dim
oni bi tako rado bili poput nas

zaista cini  se kao da ljubav ceka
zaista cini se kao da ljubav ceka

Oni koji su iscezli

zapalio sam svoje ploce

nalozio tvoja pisma

pepeo lezi u gomilicama
djecak sa sibicama se smijesi
on moli i preklinje
zapali svoje misli
svojim crnim nijemim suzama
mi znamo da ti znas da sve ima kraj
lagano kroz sobu ona izlazi van
Daj da odemo odavde
otputujmo nekamo
nekamo daleko odavde
Daj da budemo oni sto su iscezli

Dodji da zaboravimo na smrt
Ona pusi u nasem krevetu
Dodji i ogrij se na zaru
naseg rasplamsalog doma

Podovi pjevaju opet:

hvata nas jeza
od tvojih crnih nijemih suza
mi znamo svi znaju da sve ima kraj
lagano kroz sobu ona izlazi van

kamera klizi preko zlatnozutog polja
da, mi znamo, tebi je potrebna pomoc
ovaj grad me opet izludjuje veceras
ti vise nikada neces pronaci dom
Ja ti zelim dati sve ove noci

ti vise nikad neces biti ti
ti vise nikad neces biti ti
ti vise nikad neces biti ti

kamera klizi preko zlatnozutog polja
da, mi znamo, tebi je potrebna pomoc
ovaj grad me opet izludjuje veceras
i meni se cini da ce moja dusa umrijeti od gladi

o kako zamara tvoja prokleta jadikovka
o kako zamara tvoja prokleta jadikovka
o kako zamara tvoja prokleta jadikovka

 

Drugi

Usamljena zena trazi muskarca
sifra: srce govori istinu
Pesimista u zivotnoj formi
ja slutim krv, mirise na tugu
ceznja za ljubavlju jednog vanzemaljca
zapitanost ko je koga  izdao prvi
jedi masno i slatko dok ne povratis
ili budi cetverotonski mucenik
prodaj se, prodaj se dobro
dodji posudi moju trnovu krunu
trpi za umjetnost ili gori
ja se borim i branim od hladnoce
san o njeznom narucju majke

srednji prst pokazan smrti
mi smo gazili preko leseva
mahali nasom ljubavlju
nasim unutrasnjim bogatstvom
ali  tablice za nebo
se vise nisu dijelile
kada smo mi stigli tamo
cijena koju smo  platili
da bi se svrstali u elitu
bila je ta
da smo postali kao svi drugi

za nas nema dalje
ponovo na nuli
niko zaliti nece
mi smo odsvirali svoje
sve cemo zaboraviti
nista vise nije vazno
trebali smo stici mnogo dalje
ali nismo znali
postali smo kao drugi
postali smo kao drugi

Lyrics: Kent   Prevod R.K.


Mr and Mrs One

Posted by bosanskoogledalo in Mr and Mrs One on April 7, 2011

3. O patriotizmu, alkoholizmu i vjeri

Vjencanica koja je Ani posluzila pri zombifikaciji koristena je samo jednom – na nasem vjencanju. Cudna opaska o frekventnosti koristenja je na mjestu jer je barem u fantaziji mog pitbula ista vjencanica trebala dozivjeti neku vrstu zadovoljenja – rekla je Ani kako joj se haljina toliko svidja da ne moze zamisliti svoje vjencanje – ako do njega ikada dodje – u nekoj drugoj. To mi je sa neponovljivom smjesom sampanjca i sarkazma ispricala Ana onomad kad smo se slucajno sreli na aerodromu – oboje cekajuci letove koji kasne i kada smo onako od sveg srca pa do mjeseca opanjkali i Leona i Nju prozdrljivo provjeravajuci da li su nam svi otvori na tijelu jos na istom mjestu – u sobi aerodromskog hotela. Znas ja stvarno volim Leona – onako kako tebe nikada nisam – ali nezamislivo mi je da ti budem blizu a da te ne dodirujem – zovi to navikom ili potrebom – na tebe vec odavno uopste ne mislim ali zar nije tako jednostavno i lijepo sjediniti se tijelom sa nekim koga tako dobro  poznajes i kome nista nikad nisi uskratio. Znas, Leon je strasan ljubavnik, nekad mi dodje da ga serviram svojim prijateljicama samo da napokon shvate kako sam ja privilegovana. Ali ima u toj njegovoj zestini neke rigidnosti – nije romantican kao ti, ne umije se predati, ne umije biti bespomocan i sretan u isti mah kao ti… U svakom slucaju, mislim da  bi svi voljeli da imaju nekog dobrog i odanog prijatelja s kojim mogu imati sex s vremena na vrijeme – bez suvise sentimenta  – cisto onako animalno – kao u pornicima – to mi radi, to, to, uh, ovdje, daj.aaaah… Smijala se seretski igrajuci se sa Mr dzonsonom koji je vec odavno bio omlitavio – ovo je samo sex, dragi, zar ne? Naravno mila, samo sex – i ja imam problem da ti se oduprem mada tebe nisam volio ni u pola koliko volim Nju – moram priznati da se vec pomalo kajem…Aj! Ponovo seretski, stisnula mi je malcice testise – da malo zaboli i podsjeti na to kakvu moc polazemo u ruke drugog kada mu poklonimo svoje tijelo. Je li ona vjerniji odraz tvoje mame no sto sam ja bila,opet se smijesila, sad vec polemicki?Bio sam umoran i nespreman da se uvlacim s njom u diskusiju – mene je alkohol u krvi uvijek pomjerao u moju asocijalnu stranu te sam zauzeo moj oprobani akademski gard koji ju je najcesce razoruzavao: Moguce je sasvim da postoji neka potraga za originalom, moguce zaista da svi muskarci traze mamu u zenama ali u tom slucaju trebas shvatiti da iz nase perspektive hronoloski prva varijanta je samo najbljedja kopija originala koji stize na kraju. Moguce da svi mi trazimo tu optimalnu mamu koja ce nas napokon roditi jer svi smo mi samo sklepani, jos ne i rodjeni. I ti i tvoja picka ste u tom slucaju suvise originalni – nakon sto ste ispucale ono malo citata koji su vam se tu i tamo zalijepili – ponavljate se u orgijastickom solipsizmu i zato zene poput tebe tako lako zapadaju u ulogu drolje. Mama, ta ultimativna kopija, optimalna zena, ona je kao nacionalna biblioteka – iz njene picke frcaju citati kao iz bazuke, ne zato sto je nacitana vec zato sto je bezmjerna.Ona moze pojebati sve sto pisa stojeci a da ostane jednako cista kao nebeska hurija.  Mrs stoko! Idi onoj svojoj seljancuri nek te ona poradja nebeskom artiljerijom . Zahvaljujuci solidnosti flasica koje sadrzavaju lak za nokte, osim cvoruge nisam dobio i beplatno farbanje – gadjala me lakom koji sam joj prije samo par sati kupio u frisopu i koji ce potom jos jednom posluziti kao sredstvo za nanosenje bola kao u nekoj losoj noveli. Dok sam bio s tobom  nisam bio ljubomoran na kisu – bio je moj posljednji hitac i sasvim prilicno situaciji izasao sam iz sobe duvajuci u prste i namjestajuci sesir.
Ne mogu da shvatim da si toj idiotkinji kupio onakvu haljinu! Rekla mi je Ona. Vi muskarci stvarno znate biti blesavi!  Volio sam je! Ma daj molim te – gdje vam je sad ta ljubav? Ja ne mogu da podnesem da si ikada ikoga volio prije mene a narocito ne to da si se s nekim vjencao. Razumijes li me? Ljubomorna sam na parket sto skripi pod tobom. Ako ja budem nosila tu haljinu na nasem vjencanju bice to kao da smo ponistili ono prvo – u stvari moci cemo ga smatrati nekom vrstom generalne probe –  znas da sam ja opsjednuta formom i procedurom –  zovi to sujevjerjem ali samo ako se sve kockice sloze bice to vjencanje koje ce nas povezati zauvijek lancima i katancima kojima ni Huodini nista ne moze! Dragi moj – ti si se vjencao sa tom haljinom! S njom nema razvoda! Jedino sto mozemo uciniti je da joj promijenimo manekena… Sta da ti kazem – volio sam je i volio sam tu njenu opsesiju – zaista sam htio dopustiti da me vezu najdebljim brodskim konopcima za nju makar i uz pomoc neke haljine koja ce  navodno dozivjeti svoju kosmicku pravdu tek u dodiru sa njenom kozom, onako kao sto exkalibur postaje nadmocno oruzje tek u Arturovim rukama. Mada znam da sam je privukao svojim akademskim gardom nikada nisam imao potrebu da ga zauzimam s njom – stvari koje bi mi se ranije cinile primitivnim, glupim i cak odvratnim ostavljale su me bez daha u kombinaciji sa njenom licnoscu – samo bih zastao za tren, trepnuo par puta  i pomislio hmmm – stvarno je volim. Mada nije nikad postojao niko drugi kome sam zelio pripadati pred bogom i pred ljudima – jasno ti je da se nikada nismo vjencali i zasto.Anina originalnost je odlucila.A bila je seljanka, to je Ana odlicno nanjusila. Prvi put kada je svezala pletenice vidio sam da se ne radi ni o kakvoj modernoj niti postmodernoj interpretaciji nego da se radi o izvornoj pastirici. O kako sam to volio. Imala je u sebi sabrane vrline svih sumskih zivotinja plus smjernost jagnjeta. Zlog jagnjeta. Bila je zla i to sam odmah vidio, na nacin Medeje ili Kleopatre – samouvjerena i ponosna do te mjere da joj nista nije moglo predstavljati prepreku. Mitologizirao sam je dakako, kao i svi koje je poznavala – nekako je bila prepogodna za tu vrstu projekcija – mnogi su se je plasili, odabrani joj se divili, voljenje je zapalo mene. Ne zelim ti portetirati svoje bivse pa ni svoju najvazniju bivsu – mog pitbula – samo navlacim gradju od koje cu nadam se uspjeti stvoriti svijet koji ce biti iskljucivo tebi transparentan – ovo nije roman nego kriptirana ispovijest – svjedocanstvo moje slabosti koja te priziva iz hodnika u kojem je zatvorena. Na prvom mjestu u tom hodniku-galeriji nije slika ni zene ni majke ni ljubavnice nego slika petogodisnjeg mene kako klecim iza kuce jednog blagog ljetnog popodneva – pred sobom imam gomilu odbacenih automobilskih dijelova, opruga, limenki, boca , gume, drveta i kamenja – na mom licu je nedvosmislena nakana da se od te hrpe napravi nesto sto radi, nesto sto se samo od sebe pokrece, nesto zivo. Toga dana je rodjen Mr.000 – najtajniji od svih tajnih agenata – onaj koga Ona nikad nije vidjela a na kog si ti natrcala sa tako bezobraznom lakocom ljubavi moja. Ne mogu  prestati da zalim Njenu sudbinu. Kao laik kome nista ali nista nisam smio ni nagovijestiti progutala je s ratobornim strpljenjem nepojmljive kolicine lazi i ponizenja.   Za naseg zajednickog zivota ja sam  u dugim periodima za drzavu odradjivao neke tako osjetljive poslove da mi je najvise odgovarao profil alkoholizirane protuve prljavog jezika i slabih sapa tako da nasa mlada mala porodica nije imala skoro nikakve ekonomske koristi od mog rada – u interesu drzave bilo je da se po mom nacinu zivota niposto ne moze povjerovati u to da imam primanja.Niceg pogresnog nije bilo u njenoj dijagnozi Duso ti si Djavo! Sva geopoliticka demonologija, sva patriotska sejtanologija dobrih namjera kondenzovala se u meni i navalila se na njenu glavicu opsjednutu perfekcijom detalja  – kao prava mucenica i svetica ucinila je sve da se odbrani od tog mraka – odgurnuvsi mene, pljunula je anatemu na neljudskog ovog svijeta. Ali Mr 000 nikad nije vidjela. Od nevidljive sume nije mogla vidjeti nevidljivo drvo. Vjerujem.

2.
O polarnom vjetru, sampanjcu i drugim nepogodama

Kao sto znas i ja sam bas kao i ti vec volio. Barem jednom u potpunosti i bio voljen. Oni koji su bili voljeni, cijelog zivota nose glavu u torbi. Nisu ti potrebni ni superioran neprijatelj ni krtica ni izdajnik ni los dan ni urokljive oci – dovoljno je da te neko nekad volio. Oni koji se vole zagrizu jedno u drugo kao pitbulovi i njihovo razdvajanje neminovno znaci krv do koljena, invalidiziranje, prizivanje strasnog suda i nerijetko dozivotnu zajednicku “brigu o djeci” – osvetu na rate. Onaj koji je bio voljen nikad, ali nikad ne moze biti siguran da se jednom najvazniji pitbul  na svijetu nece pojaviti niotkuda, ispljunuti dobro sazvakani i mnogo puta prezivani  komad tijela i zalajati: Picka ti materina jesi li mislio da ces se provuci tek tako nakon sto si mi upropastio zivot! To je jednostavno ukalkulisani rizik – svi naseg soja znaju da je BHI  – Broken Hearts Inteligence  najjaca organizacija te da nikad ne mozes znati da li imas posla sa nekom tajnom agencijom ili sa najtajnijom od svih. LJubavi! Sreco! Duso! – kada se ove rijeci pocnu izgovarati sa bijesom znaci da je kontaminacija presla granicu kontrolisanog i zdravog u bilo kom od poznatih smislova. Duso ti si Djavo! Imam neodoljivu potrebu da te ubijem, cuvaj me se! Poslije takvih rijeci se vise nikad ne mozes naspavati. Ne zbog trivijalnog straha za svoj zivot – jos uvijek vjerujes kako bi i umrijeti od njene ruke bilo divno, cisto i pravedno, strah dolazi od saznanja da si na domak tople istrazivacke stanice na sjevernom polu ostao bez provijanta i pomoci , da ti nema ni naprijed ni natrag – da ces ostati na tom mjestu smrznut do kraja vremena, polarnom vjetru za dokolicu. Tvoje rijeci se dezintegriraju i postaju beznacajni komicni pisak cim ih izgovoris – ona je pribavila taj sofisticirani hajtek stit protiv tvoje elokvencije i ni za sta ga ne bi odlozila. Ne samo tvoje rijeci nego i cijeli ti se dematerijaliziras pod utjecajem njene analize, njenog trijumfalnog, kontinuiranim placem uokvirenog iscitavanja tvog skarednog koda  – osvrces se oko sebe i zapazas da si samo mrska prasina na polici kupljenoj na otplatu – da fotelja dobijena na poklon od zaove i naceti cilim na podu imaju vise digniteta od tebe – nista ne moze biti toliko nista kao covjek.
Cijelim krajem jos odjekuje lepet tvojih andjeoskih krila! Kako si se uspio tako brzo i tako temeljitito transformisati u krmka nikad mi nece biti jasno. To su rijeci koje su docekale Leona, kao pozadina zombi-modrom Aninom tijelu koje je visilo na sred sobe na omci improvizovanoj od vjencanice, jos uvijek lijepo i privlacno na neki uzasan nacin – kako mi je jednom rekao glasom boje sedam dana viskija. Poruka je bila napisana lakom za nokte – s obzirom na velicinu slova i pedantnost izvedbe – bili su potrebni sati i sati sabranog rada na tom velaskezovskom pothvatu. Ljepse oruzje bilo bi tesko pronaci. Nakon sto su  – po njegovim rijecima – bili u bezazlenoj razmirici nekoliko dana –  bio se uputio k njoj s namjerom da je zaprosi i na koljenima je zamoli da mu rodi djecu. Sampanjac je  ostavio pred vratima da ne bi djelovao previse samouvjereno. Ne pokusavam ti zorno predociti stvari kao sto bi neki romanopisac pozelio – neces od mene cuti bilo je toliko i toliko kada se zaputio tom i tom avenijom prema njoj, imao takve i takve misli a na to i to nije mislio – na koga ga je podsjetila floristkinja i kako mu je srce lupalo dok se uspinjao na taj i taj sprat. S tobom zelim govoriti onako kako govori  stari par – prepecenim sentencamakojima  dekoriraju i akcentiraju svoju tesko osvojenu tisinu.  Kada bi neko imao instrumenat za detekciju osjecanja samih rijeci siguran sam da bi otkrio njihovu ustreptalost zbog privilegije stanovanja u takvom multiverzumu. Bas kao i ja  i ti si vec voljela, bar jednom u potpunosti i bila voljena. Ovo nije roman, ako prezivim do sutra, nastavicu…

R.K.

ROMAN O ROMANU

Roman je rastao u kući na čijim je zidovima pisalo pazi lomljivo. S unutrašnje strane.
Bez imalo znanja o tome njegov otac bio je anarhoidni konzervativac koji je što zbog okolnosti a što zbog osebujnosti vlastitog temperamenta živio u metafizičkom bezmjerju, neuhvatljiv kao mitska riba, svemoguć i nemoguć istovremeno, kao posljednji pravi pravednik na ovom svijetu. Bilo je to mnogo prije no što su se ljudi propisno raspitali o stvarnoj gustini svemira i interferirajućih dijagnoza te je i njega zapala u to doba vrlo uobičajena karakterizacija – ma dobar je on, samo mu se skloni s puta kad je ljut.
Jednom će svi ljudi živjeti u kućama  koje ce biti lagane poput papira i pokretne, proricao je, oblažući unutrašnjost nastrešnice naslonjene na prikolicu Adrija ispeglanim kartonskim kutijama. Romanova mati bi rekla znam ja.
Bio je zemljotres u njihovom gradu i mnoge porodice su dobile točkove – djeca su se kao uostalom i mnogi nominalno odrasli oduševljavali činjenicom da je toliko toga spakovano na tako malo prostora – oduševljenje po mnogo čemu  slično onom koje će se kasnije kod Romana razviti prema knjigama – u oba slučaja radilo se o komprimiranju jednog svijeta u format koji svojom spoljašnjošću jedva da je nagovjestavao štogod o svojoj unutrasnjošti. Štaviše, mnogo godina kasnije, razviće on strastveno interesovanje za kamp prikolice jer mu se učinilo vjerovatnim da je pored sve intimnosti sa svojim prvim domom-igračkom – propustio nešto – da su postojale funkcije koje niko nije uočio i koristio, tajni otvori i dupli zidovi, možda čak i čitave neotkrivene prostorije – prikolice u prikolicama…
Njegova mati je i pored tipično majčinske alhemičarske sklonosti da jedan  dinar pretvara u dva uglavnom takođe bila anarhoidno konzervativni otac – svaku bijelu laž kojom je obogaćivala  maštu  svoje djece odmah bi kanonizovala i  u buduće postupala u skladu snjom  – a stvarnosti koja nam je pokazala svoje najružnije lice s pravom su bila zalupljena vrata.  U stvari su ta dva konkurirajuća oca igrala neku prećutnu igru međusobnog zamajavanja i podrzavanja – Mama je mislila da Tata svakako ima neke veze sa stvarnošću jer bože moj ona mu je to velikodušno prepustila, dok je Tata vjerovao kako nakon  himeričnosti socijalističko-birokratskog, otuđujećeg razotuđivanja, tek kada stigne s posla i  kradom spusti ruku na Maminu od dva musava pionira revnosno čuvanu stražnjicu – napokon dobije zasluženu porciju solidne, istinske stvarnosti. Pokazaće se, uostalom, da na tom principu mogu uspješno funksionisati i cijela društva.
Prestabilizirana harmonija pričina.
Romanu je bilo skoro pet godina kada je iniciran u fundamentalnu razliku između pasa i mačaka.
Njemu kao i večini njegovih drugara u tom periodu prva misao nakon što bi se probudio bila je – možda se Bobi vratio. Žujov kome su odrasli dali mišomora bio je mobilna ambulanta za kojom su djeca razdragano trčala i dobijala svako svoje parče iscjeljenja za rane koje im još ni izdaleka nisu bile očevidne. Roditelji – svaki put kad se suočite sa problemom vaški ili buva, razmislite da li je bolje da su glavice vaših mladunaca napučene tim bezazlenim životinjicama ili demonima. Roman je te godine i naredne, često sanjao ulaz zgrade u kojoj je živio prije no su se pred njegovim očima zidovi kuća počeli obrušavati kao loše zalijepljene tapete. Ulaz i na ulazu Bobi u crno bijeloj tehnici. U boji je sanjao mačku koju je zajedno sa jos nekolicinom starijih dječaka ubio najmanje sedam puta ako se možemo pouzdati u njegove  tadašnje matematičke kompetencije – dugim motkama i letvama, prestravljena djeca su opet i opet ubijala svoj strah tako sto mački nisu dopustali da izroni iz otvorenog, preplavljenog šahta. Mačku i požar nakon što je jednom sanjao da je Mama rekla da će sve zapaliti. Prvo je mislio da je to stvarno čuo ali mu je mama objasnila da je sigurno sanjao. Sto je i nevažno – važno je to da je on nastavio sanjati požar u boji sve do onog dana kada je kao odrastao entuzijasta prikolica uz pomoć prijatelja pirotehničara inscenirao požar iz svojih snova. Tada je shvatio da ni plastika ni karton ne gore tako brzo i da je, čak i da se požar desio, maminom zlovoljom ili nečijim nemarom, imao kad pokupiti  klikere i pračku i posmatrati razbuktalu lomaču sa bezbjednog odstojanja. Oči su mu se ispunile suzama od najdublje ganutosti kada mu je u času autopoetične ironije njegov eksperimentalni požar ponudio mix njegovih največih strasti – one prema pisanoj rijeci i one prema pokretnim domovima: Karton na kom je pisalo pazi lomljivo je gorio tako da je prvo nestalo nekoliko srednjih slova  pa je nekoliko trenutaka bilo moguće čitati – paljivo.
Ko zna da li su snovi požara prestali biti obojeni zbog toga sto ih je “proživio” ili zbog toga sto je napokon odlučio zapisati sve čega se sjećao u vezi prvog sna – onog “razgovora” koji je kako mama reče čuo u snu.
“Ja ću ovo sve zapaliti! Idiote jedan! Kud ti rodih djecu? Sav normalan svijet gleda kako da se dočepa kakvog stana ili kuće a ti cifraš ovu čergu ko da ćeš u njoj sto godina živjeti bog te tvoj jebo! E nećeš sa mnom i djecom to ti ja kazem! Konju jedan! Bi li i na rolšuama da ti idem po vazdan? E, nećeš majčin sine – sutra idem da vidim koga treba da jebem da dobijem stan da ovu djecu ne vodim kroz pola čaršije kad ih trebam kupat! Ne diraj me! Kunem ti se mrtvim ocem da mi je ovo zadnja noć u ovoj tvojoj paščari!”
Bilo da je ovaj majčin fundamentalizam stanovanja stvaran ili imaginaran, tek Romanova se porodica vrlo brzo nakon ove kontroverzne “konverzacije” uselila u dvosoban stan sa prostranom kuhinjom, velikim kupatilom i u sred stana hodnikom kao stvorenim za igranje.
Ako je u majčinom odrastanju i bilo elemenata za razvijanje korijenskog gledanja na stvari – ona je rođena u kući sa velikim ograđenim dvorištem u kom su rasli visoki ljiljani i grmovi ruža iza kojih si se mogao sakriti i iza kojih si mogao biti pronađen – Romanov tata čiji se otac cijelog života selio iz jednog u drugi grad, iz jednog u drugi državni stan, teško da je za svog odrastanja mogao razviti tu vrstu fascinacije stabilnošću. Pa ipak je on bio taj koji se uporno opire i odlaže dan za danom, mjesec za mjesecom, da, godinu za godinom, sve dok mama nije ponovo prošištala, dvadeset godina nakon prvog slučaja, u sred rata: Ja ću ovo sve zapaliti! Idiote jedan! Svako normalan gleda da izvuče živu glavu a ti čuvaš ovu mišolovku! Šta čekaš? Da dođu i da me jebu ovdje pred tobom?
Onda su otišli u Švedsku.
R.K.

Mr and Mrs One


1.

O pozitivnim svojstvima pečenja i opasnostima vegetarijanizma

Nije te bilo kad sam bio slab.Kad mi je trebalo da ti kažem i pokažem koliko i kako sam slab. Nije da to nisam uvijek bio. Nije da ti to nisi uvijek vidjela. Teško je bilo sakriti moju djetinju potrebu za tobom, teško je bilo ne vidjeti kako me spopada panika ako te samo na par sati ne čujem. Ko zna gdje tu završava fenomenologija zaljubljenosti a pocinje patologija ovisnosti? Ko zna da i jedno i drugo nisu neophodni za ljubav? Predosjecao sam da nas to moze koštati i da pseta mogu nagrnuti kada se najmanje nadam. Zato sam one večeri planirao sve da ti kažem. Što prije to bolje. Ali ti si bila tako daleka i vjerujem malo uplašena mojim svečanim nastupom, nismo stigli dalje od komentiranja mog šala i pričanja viceva. Tvoja uplašenost je i mene uplašila.

Svetost naše ljubavi nam je omogućavala da stojimo nagi jedno pred drugim bez straha i stida, bez znanja o dobru i zlu. U sjenci narančinog drveta na nasoj klupi, pod mjesečevim kandilaberom nocu , otkrili smo da Ah ima pravu frekfenciju za komunikaciju srca, stomaka i instrumenata požude kojima smo davali smiješna imena. Ah, od toga se umire!. Sretan! Tajnim agentima poput nas slabost nije dopuštena i nema te torture pod kojom bih je ikada pokazao ili priznao. Ali za tvog posljednjeg zadatka o kojem kao i uvijek mogu samo nagadjati nešto se desilo u meni. Odjednom su mi svi moji nakalemljeni identiteti postali preteški. Otkrio sam da usljed toga, kakvog li paradoksa, počinjem stvarati nove. Ne znajući kako da ih se oslobodim bježao sam iz jednog u drugi cover – čisto larpurlartistički – ako je dopušteno reći nesto tako u vezi sa našim pozivom koji počiva na ljudskoj prljavštini i krvi. Da, počeo sam i pred tobom igru – navlačeći masku slabića samo da bih prikrio koliko sam stvarno slab. Ničim i nikad ne bih rizikovao tvoje akcije. Znam dobro da jedan jedini sekund distrahiranosti može biti koban. Gledao sam kroz isuviše rupa na glavama prijatelja koji su mi samo par sati prije toga pričali o dječijoj bolesti, zalutalim računima ili nesupstancijalnim razilaženjima sa partnerom. Znam i koliko ti je ponekad bilo teško skinuti sa sebe identitet koji si do skoro utjelovljavala – volio sam po malo svaki od njih. Naš posao nije gluma i naravno da sam i ja na našu klupu dovlačio repove kojih se teško bilo osloboditi. Nikad me nisi ništa pitala i siguran sam da su i tebi bili dragi, barem neki od mojih rezistentnih oblika.

Za naših rijetkih ali nemjerljivih trenutaka nagosti – bilo da smo švrljali ulicama grada i zavirivali u haustore da bi vidjeli skrivena arhitektonska blaga, bilo da smo gledali fudbal i vjezbali macho-sovinisticko-siledzijski zargon, sprdali se sa newage frikovima ili samo kompetentno ćutali – osjecali smo se privilegovani i odabrani – ako iko – ti i ja znamo da nema tog isporučioca od Moskve do Manile koji bi mogao pribaviti to za što bi sve agencije svijeta prodale i vlastite države a nama je jednostavno dato – levitaciju. Lebdeći u oblaku srebrnog edenskog praha zastićeni od svake niskosti, u sasvim vlastitoj dimenziji koju smo zvali One ulazili smo i izlazili iz ogledala kao sto se ulazi i izlazi iz špeceraja – dovoljno je bilo ispružiti ruku, poljubiti vrat ili samo reći ljubav moja da bi se uvjerili da to zaista jeste, da ti zaista jesi, da ja jesam – izvorni matrix koji je inspirisao sve teorije vjecnosti svojom sposobnosću umnazanja, stvaranja veličanstveno kompleksnih random serijala – obrazac svih realnih i virtuelnih identiteta, pretpostavka svih tajnih sluzbi i ljudima tako neodoljivih igara na sreću – sveti graal peščanika – par koji pogledom po želji uspostavlja ili dokida vrijeme, ah kako je naša nagost bila darežljiva.U stvari bio sam slab kada te nije bilo. Prvi put sam to osjetio kada sam radio na slučaju Mandelbroth. Moj kontakt je toliko ličio na tebe da sam u prvom trenutku pomislio da se radi o komplotu ili neslanoj šali. Sreli smo se u restoranu u kraju u kojem je nezamislivo da ti budeš viđena, naročito ne u mom društvu. Hladan znoj mi se skupljao uz kičmu dok sam se trudio fokusirati na zadatak i istovremeno kovao plan za tvoju evakuaciju jer sam očekivao da svakog trena vidim crvenu mušicu lasera na tvom čelu. Moja zapanjenost je samo rasla kako je osoba preko puta mene uz tvoje omiljeno vino, gutajući poslužene digestive, izmedju informativnih redova počela sa potpuno neprofesionalnim digresijama glasom koji je u svemu podsjecao na jedan od tvojih dijalekata prehlade. Sanjala sam ovaj susret. Ne moras govoriti – vjerujem da ti mogu citati misli! Evo upravo sad mislis da ja u stvari nisam ja nego neko drugi, zar ne? Jesi li volio? Otprilike po manusu naseg prvog susreta. Trebam li ti onda objasnjavati svoju zatecenost kada mi je u uho stigla poruka: kod 19? Kontakt je postao meta! Mada nisam osjecao nista – odsustvo srebrnog praha je bilo tesko i iscrpljujuce – stopala kao zalivena betonom – inace neodoljiva potreba da ti se fizicki priblizim osujecena nekom solidnom tamnom tvari kojom je sto bio pretrpan — ipak sam trebao eliminirati nekoga ko je imao toliko tvojih svojstava da je cak i meni, jedinom koji te vidio sasvim nagu bilo gotovo nemoguce odluciti jesi li to zaista ti. Pogadjas da mi se svaki kalkulus vjerovatnoće učinio bezvrijednim. Po prvi put sam pomislio da ne izvršim naređenje. Mogućnost , ma kolika ,da si to ipak ti – da sam pod utjecajem kakve podmetnute mi droge i da ne vidim jasno, da neko, bilo ko, naš ili njihov želi da se jednim udarcem riješi nas oboje, po prvi put nakon toliko godina probudila je u meni buntovnika – onog dugokosog dječaka koji je stajao u stavu mirno dok ga je otac udostojavao šamarima – a potom otišao i ošišao se na nulu i jednom za svagda razjasnio o čijoj se glavi radi. Kao da sam ušao u neki hodnik, kao da su se svjetla popalila i vrata za mnom zalupila. Nije vise bilo povratka. Ti znaš dobro da je odluka da se ne izvrši naredjenje mnogo vise od izbora izmedju cinizma i idealizma, izmedju reda i anarhije, pojedinačnog i opsteg… nasa nivnost počinje tamo gdje prestaje naivnost laika. Bio sam spreman potrčati kroz taj hodnik, nesiguran u to da li za ruku drzim tebe ili nekog drugog – istrčati kroz vrata koja vode u svijet lišen svega poznatog i bliskog, bez sigurnosti naređenja ili od države financiranih identiteta – u podzemlje podzemlja – svijet bez subvencioniranih jezika i istorije, bez budućnosti, bez zapitanosti o tempusu – u svijet golog održanja i prehranjivanja ljubavlju. Već sam bio na pola ustao od stola kada se osoba preko puta mene obratila konobaru – Ne mogu da vjerujem da niste razumjeli da sam naručila vegeterijansku varijantu!!! Molim vas! Treba li da razgovaram sa vašim šefom ili to mozete sami riješiti? Uh! Kakav preokret! I kakvo olakšanje. Nije mala ironija sadržana u činjenici da je nešto tako sporedno i to tako slučajno odlučilo o tolikim sudbinama – najmanje tri u svakom slučaju. Odlučio sam se malo opustiti i završiti večeru na miru – vino mi je tek sad sjedalo – kao da si mi ga ti lično točila. Smiješeći se, slušao sam njenu tiradu o tome kako se mi ustvari poznajemo jako dugo i da smo na izvjestan nacin suđeni jedno drugom. Vino ju je hvatalo brzo ali time se nipošto ne moze objasniti brzina kojom je stigla do toga da me voli i da nas dvoje imamo budućnost. U stvari sam s mukom susprezao grohot koji je prijetio eksplozijom jer pred očima si mi bila samo ti, očiju zažarenih od iskonske sreće ,onomad, kada sam ti za valentinovo poklonio pola pečenog jagnjeta. Profesionalac u meni je ponovo preuzeo komandu i zadatak sam izvršio besprijekorno ali iz onog hodnika više nisam mogao – ili barem on nikako da napusti mene. Bilo mi je jasno da te moram dovesti u njega. Vaše postojanje ne može i ne smije biti razdvojeno – u stvari vjerujem da vi na neki nacin opravdavate jedno drugo – ne znam kako i ne mogu znati ali siguran sam da ti nosiš odgovor. Taj hodnik je moje biti ili ne biti. Kao i ti. Matematika je jasna. Duž hodnika su izvješani portreti i prizori koji mogu biti i moja snaga i moja propast – ovisno od toga kakva ce hemija nastati izmedju tebe i njih. Znam da do neukusa podsjeća na priču o plavobradom ali na žalost ne mogu obećati da stvar nije još i gora. To samo ti mozes odlučiti nakon što te privolim na obilazak. Ti si moja jedina šansa.Nakon sto sam platio račun i pridržao dami kaput izašli smo u noc. Zapalio sam cigaretu sa velikim zadovoljstvom jer nisam pušio skoro dva sata. Kretali smo se prema njenom stanu kako reče udaljenom deset minuta hoda. Objesila mi se o rame i nastavila sa nabrajanjem svega što ćemo zajedno vidjeti i otkriti. Znaš tebe niko do sad nije dovoljno volio i zato si tako zatvoren…ali ja te stvarno volim i uvijek ću te voljeti. Da znaš da hoćeš pomislih. Država vam zahvaljuje na brizi za životinje rekoh joj jedan tren prije nego sam joj nježno posadio metak u potiljak i spustio je na gomilu starog papira na početku jedne uličice nekih pet minuta hoda od restorana u kom smo sjedili. Na putu kući svratio sam na jos jednu čašu vina – bilo mi je potrebno da proslavim s tobom. Jedan od tvojih alijasa je upravo updatirao status na twitteru i zakačio youtube video koji je jedan od naših najstarijih signatura – Mina i Andrijano Ćelentano – parole, parole. Počistio sam malo svoj FB profil i otišao kući.

R. K.

Prati

Get every new post delivered to your Inbox.